PejKo 
На шта прво помислиш кад чујеш реч Лондон? На краљицу? Можда на „London Bridge“? На Бакингемску палату или нешто треће? Било како било, ја нећу да ти причам ни о чему од тога...
Дан први
Авион се полако приближавао Лондону. Погледао сам кроз прозор и град ми се учинио нешто мали. Али, лоше сам видео. Кроз прозор је било могуће видети само један део. Уствари, само аеродром је био као, отприлике, пола Ниша.
Слетели смо. Аеродром у Београду и Heatrow су као Фића и Ферари. Али ипак, то је Лондон.
Да бисмо изашли са аеродрома, морали смо да прођемо пасошку контролу, или тако нешто. А тамо постоје два реда. Један за оне који долазе из земаља Европске Уније и други, за све остале. Е, ми из Србије идемо у тај други ред који је, узгред речено, десет пута дужи од првог а и иде дупло спорије. Не бих да овај чланак буде политички оријентисан, али људи бре, ајде више с том Европском Унијом!
Боље би им било да следећи пут не чекам толико. И тако, у том реду сам чекао тачно 50 и нешто минута и кад сам коначно дошао на ред, човек иза шалтера је почео да поставља глупа питања, као да ли шверцујем дрогу, накит или нешто слично. Као да већ нисам прошао десет безбедносних контрола. Али, веровали или не, кад је у пасошу видео да сам из Србије, питао ме је да ли навијам за Звезду или Партизан. Чудан неки човек...
Свеједно, путовао сам колима до куће мојих бабе и деде и требало нам је више од сат и по времена да стигнемо. Да кроз Ниш путујеш сат времена колима стигао бих с једног краја на други... Али, ипак је то Лондон.
