Lunja „Поштовани гледаоци, даме и господо! Француска!“ И... да. На сцену излази скупина момака (па, сад, дискутабилно) у розе (!) оделима, а позадина се боји у све дугине боје, при чему доминирају јарко розе руже за које би чак и моја бака рекла да су кич. Да, да, то је био наступ Француске на Евровизији – земље која нам је даровала Louis Vuittonа и Шанел. Ко би то очекивао?
Скандинавци су, пак, полудели за металом откад је Лорди направио то што је направио. И за металом, а богами и за трансвеститима... Но, добро, западњаци су одувек били чудне полне оријентације и још чуднијег укуса. Наравно, без размишања, окрећеш се источњацима. Браћа Руси и Белоруси неће те изневерити. Али, кад ти тамо, а оно, међутим, што би рекао један мој друг... Драги наши Белоруси су на Еуросонг послали дечка-девојчицу. Не кажем ја да момак није сладак, леп је као лутка. Али лутка Барби, не Кен, дефинитивно. Не знам да ли сте чули прицу о томе како је његова мајка била фан принцезе Дајане, па се молила да јој дете личи на овај велики симбол женствености још веће Британије, мислећи, наравно, да носи девојчицу.
Девојчица је ипак био Дмитри, те је пол промашен, али јој је Молитва (гле коинциденције!) била услишена, како кажу. И, заиста, момак неодољиво подсећа на Њено екс-Височанство Дајану. То, наравно, није ознака његове мужевности, чак напротив. И, ето, изневерише нас и побратими са истока. Заправо, нико се није баш показао. Чак и тамо где смо очекивали стил, добили смо кич и шунд. Шта тек онда очекивати од наступа земље Гранд шоуа и Пинк телевизије? Али...
На сцену излази Марија Шерифовић, шерифовских покрета и развезане кравате. У оделу. Сцена се боји само, али стварно само једном бојом. Крв-црвена. За њом излази неколико дугоногих и тешко исфризираних лутки у мушким оделима, са, за разлику од ње, чврсто везаним краватама, које су ту да пруже подршку, како емоцинално, тако и естетски.
У почетку, њихова улога није јасна. Оне само стоје. Увод у песму је лаган. У сали је тихо, колико је то већ могуће на Евровизији. Први рефрен пролази лагано, сав у ишчекивању. Марија изговара, гласно, разговетно – „Молитва...“ Салом прође уздах, као домине, људи један за другим реагују на њен глас... Она пролази кроз групу девојака, назад и поново ка публици, а оне пружају руке за њом у знак утехе. Једноставно, а емотивно.
И онда почиње... „Ал` Богу не могу...“, ритам откуцава све јаче и јаче, она повишава глас...кулминација! Девојке стапају гласове са њеним, цела сала одјекује од њихових речи, музика као да је стала – рефрен почиње поново, сада праћен брзим ритмом и овацијама публике преко које се, наједном, простире скуп снопова црвене светлости.